Текстови о спорту

(Крег Вирџин, шампион САД на 10,000м, двоструки светски шампион у крос-контрију, маратонац)
Како да се на спортском такмичењу носим са притиском да требам да победим или, с друге стране, разочарењем ако изгубим?

Са притиском да требаш да победиш можеш да се носиш ако неколико дана пре трке, или чак непосредно пред старт, можеш да замислиш то уживање које осећаш кад победиш. Замишљање није исто што и прижељкивање, није тек нешто без икакве основе. Замишљање јесте стварност на једној другој равни. Ту стварност спуштамо у овај наш свет као што са дрвета беремо воће.

Да би могао да се носиш са разочарењем ако изгубиш, мораш да се запиташ да ли ти је разочаран ум или ти је срце разочарано. Схватићеш да је твој ум тај ко је разочаран, а не срце. Ум ствара поделу, ум је сав у поделама, а подела је друго име за бол, страховити бол. Срце, са друге стране, ствара јединство; у ствари срце је сво само јединство, а јединство је друго има за радост, спонтану радост. Када живиш у свом срцу, чак и ако се деси да победи твој највећи супарник, нећеш се осећати јадно. На твоје велико изненађење видећеш да ће његова радост сасвим несвесно и неочекивано ући у тебе и проширити твоје срце. Тада ћеш осетити малтене исту радост коју и победник осећа.

****

(Имон Коглан, Ирска, два пута олимпијско 4. место на 1500м, светски рекорд на 1. миљу у затвореном)
Пред свако олимпијско финале десет такмичара је на старту. Сви су врхунски припремљени и у топ форми. Шта је то што је потребно једном тркачу да би победио остале?

О победнику не одлучује тек само срећа, зато што постоје два начина да се победи: први начин је да се концентрише на сваког тркача и да се, као магнет, повуче у себе снага воље коју сваки од њих поседује, да се оставе малтене без животне енергије и воље. То се зове чиста снага одлучности. Одлучност као лав прождире слабије животиње.

Други начин је да се особа поистовети са извориштима највеће брзине и издржљивости. Ту појединац свесно постаје једно са вишим стварностима које су невидљиве, а неупоредиво брже и снажније од спољашњих стварности и спољашњих могућности.

Уколико је тркач свесни трагалац за истином и неко ко воли Бога, тада ће он прихватити унутрашњи начин, а не спољашњи начин. Спољашњи начин је лављи начин: ричући и прождирући ривале.

****

(Дон Кардон, САД, олимпијско 4. место у маратону, председник тркачког савеза “Association of Road Racing Athletes”)
Шта ви мислите, због чега су тркачи често у стању да постигну неку врсту медитативног стања док трче?

Концентрација и медитација су једна фамилија. Када тркач фокусира сву своју пажњу на конкретну трку, у позицији је да растерети свој ум од недоличног ометања. У оваквој ситуацији, концентрација фокусирана на једну ствар проналази пут ка дубљој медитативној свести.

****

(Дик Бердсли, САД, победник Лондонског маратона ’81, други на Бостонском маратону ’82)
Истрчао сам маратон у времену 2:08:53 трчећи углавном уличне трке. Да ли бих повећао своје шансе за улазак у маратонски тим за олимпијаду 1984. ако узмем учешће на тренинзима и такмичењима на 10,000м на атлетској стази?

Свакако ћеш поправити свој резултат у маратону ако будеш трчао 10,000м на стази. Трчање као тема има физички аспект, ментални аспект, филозофски аспект и онострани аспект. Са гледишта физичког, нико не може да ти каже нешто што ти сам већ не знаш.

Са менталне стране, уколико се навикнеш на трчање краћих дистанци, то ти може стварно помоћи. Док трчиш маратон, покушај ментално да осетиш да трчиш свега тринаест миља уместо двадесет и шест. Ако можеш да убедиш свој ум у ово и ако ум може да убеди тело да оно трчи трку од свега тринаест миља, тада ће то за тебе бити велика предност. Ово није метално халуцинирање. Једно ново откриће се родило у уму и ум га даље преноси до тела. И ум и тело ће морати да раде заједно да би се стигло до крајњег циља.

Са филозофске стране, мораш да осетиш да су твоји проблеми небитни, као мрави и на њих не обраћај пажњу. Већ си имао проблема са кравама, псима, блатњавим барама и био излаган свакаквим опасностима на путу. На ове проблеме треба да гледаш филозофски. Иако су те ствари крајње несретне и обесхрабрујуће за једног великог тркача као што си ти, мораш да осетиш да су оне малтене саставни део тркачког живота. Уколико си у стању да ствари посматраш на овај начин онда си, када те обесхрабреност и моментални губитак ентузијазма нападну, у стању и да овакве препреке превазиђеш.

Коначно, ако си у стању да мислиш да кроз своје трчање радиш нешто што има непосредан контакт са вечнопревазилазећим оностраним, које је далеко изван области физичког ума, онда ћеш добити огромну инспирацију. Ова инспирација отеловљава додатну снагу, додану радост и додатни осећај задовољства.

****

(Мери Слејни-Декер, светска рекордерка у алтетици и двоструко злато на светским шампионатима 1983.)
Колико је то фер када знаш да друге атлетичарке због допинга имају хемијску предност над својим ривалкама и како може један "природни" атлетичар као што сам ја да оправдава коришћење светских ранг листа када зна да се други атлетичари који користе хемикалије конзистентно рангирају боље од такозваних "природних" атлетичара?

Понекад је добро и неопходно да се зна шта други раде. Ако је неко тркач, то може да подстaкне његов такмичарски дух. А опет, понекад је велика сметња ако знамо шта раде други. Збуњује нас, а истовремено нам се не прихватају њихови методи. У таквим случајевима, увек је добро имати поверење у наше природне способности.

Природа отеловљује космичку енергију. Ова космичка енергија је неупоредиво снажнија од било какве хемикалије коју је човек направио. Ова енергија долази са крајњег изворишта и ка крањем изворишту нас и води, успут нас испуњавајући и задовољавајући. Хемикалије и остале вештачке ствари ће на крају изгубити зато што су неприродне. Било шта што је неприродно је као балон. Неко време нас заслепљује и збуњује наш људски ум, али ће на крају пући.

****

(Грег Мејер, победник Бостонског маратона 1983. године, рекордер САД на 15км и 20км)
Зашто ми тренирање представља веће задовољство од саме трке?

Тренирање ти представља веће задовољство од саме трке зато што док тренираш осећаш веће јединство са својим унутрашњим животом, који отеловљава бескрајно задовољство. Када си на трци, такмичиш се са другима јер хоћеш да их победиш. Изазивачки дух који се јавља приликом такмичења веома често пати од стрепње, бриге, сумње, оклевања и очајавања. С друге стране, када тек тренираш ти наступаш пред најинтимнијим члановима твоје породице: твојим телом, виталом, умом, срцем и душом. У ствари, ови интимни делови твога бића тренирају заједно са тобом. У питању је једна 100% породична забава. Док тренираш, свесно радиш на томе да превазиђеш сопствене могућности. У таквој ситуацији ти ослушкујеш поруку вечнопревазилазећег оностраног, а та порука сама по себи представља потпуно задовољство. Али када се такмичиш са другима, више те занима победа него превазилажење себе. Тако да, природно, оклевање, стрепња и сумња имају слободан пролаз до твог срца и ума и не осећаш, нити можеш да осећаш задовољство.

****

(Род Диксон, победник Њујоршког маратона, Олимпијска бронза 1972. на 1500м, четврто место 1976. на 5000м)
Да ли је претерано то што очекујем да моја породица разуме моју природну потребу да се бавим трчањем? Хтео бих да удовољим члановима породице, а такође бих хтео и да наставим тркачку каријеру.

Ти си велики тркач. Већ си постигао запањујуће резултате у својој тркачкој каријери. Да би се винуо тако високо у свету трчања поднео си огромне жртве, а и чланови твоје породице су се такође страховито жртвовали. Оваква врста узајамног жртвовања нимало не указује на то да ти своју породицу занемарујеш. Док си мислио на оно крајње или медитирао на оно крајње, успут си поднео очигледне жртве. Треба да знаш да на крају крајева ове жртве саме по себи постају извор просветљујућег задовољства. Или, постану крајње небитне када се изнова и изнова крунишеш највећим успесима.

Својим људским срцима чланови твоје најближе породице желе да те поседују, да им будеш све време у непосредној близини. Твоја пажња и љубав према њима и њихова пажња и љубав према теби им значе све. Можда су им твоји тркачки трофеји у другом плану.

А опет, сваки члан те исте породице има божанско срце. За разлику од људског срца, које жели да поседује и буде поседнуто, божанско срце жели једино да себе даје, да се шири, да прими читави свет и буде примљено од стране читавог света. То су те поруке које божанско срце добија из виших светова и нуди спољашњем свету.

Они који живе унутар божанског срца су намењени читавом свету. Поруке које им ово срце даје они не задржавају као нешто тајно и свето у кругу најближе фамилије. Не, они ове поруке нуде читавом човечанству.

Па тако, уколико неко жели да те поседује или да те прихвати као свог најрођенијег, треба да покуша да живи у божанском срцу, баш као и ти. Уколико ти сам, а и чланови твоје најуже породице, можете да живите унутар божанског срца, онда ће твоја посвећеност према твојим драгима као и њихово потпуно разумевање онога што си био, што си сада и што ћеш тек постати, на крају крајева, без икакве сумње, донети немерљиву радост и немерљиво задовољство и теби као и њима самима.

****

(Џон Севиџ, тенисер САД)
Зашто је толико тешко да се напредује или истакне у спорту?

На срећу, или на несрећу, у животу ништа није лако. Када би све било лако, ми би се задовољили нашим животом самоудовољавања. Као некаква жаба, стално морамо са скакућемо, скакућемо, скакућемо! Када би све било лако, ако би увек у свему успевали, тада не би вредновали наше способности нити би уважавали наша постигнућа. Сваког тренутка морамо да вреднујемо не само наше успехе, већ такође и наш труд. Морамо да вреднујемо у сваком тренутку не само оно што постајемо, већ такође и оно што радимо у процесу постајања. Не можемо да раздвајамо труд од резултата.

Нажалост, ми не уважавамо наш труд. Дивимо се и обожавамо једино резултат. Годинама вредно тренирамо. А онда, за кратко време, турнир се заврши. Након свега тога, свет се сећа једино да је неко освојио Вимблдон, "U.S. Open" или победио у Француској. Али за тако нешто, колико је година припреме било потребно? Четири, осам, десет, дванаест година! То свет не уважава. Уважава једино победу, не припрему.